Propolis je kao lek poznat još od antičkih vremena. Aristotel ga pominje u svom radu “Govor životinja" i zaključuje da se može koristiti u lečenju kožnih povreda, rana i infekcija. Propolis se najviše upotrebljavao za vreme Burskih ratova u Južnoj Africi (1899–1902), jer je pokazao odlične rezultate u zarastanju rana. Avicena je propolis nazivao “crnim voskom", a Inke su ga koristile protiv upalnih procesa i visoke temperature. Zabeleške o propolisu se mogu pronaći i kod Plinija Starijeg, Dioskorida, Galena i Varona u XII-XV veku, koji su ga primenjivali protiv upale grla, kao sredstvo protiv karijesa, bola, za lečenje plućnih i kožnih bolesti. U starom Egiptu najobrazovaniji ljudi tog vremena su bili poznavaoci medicine i hemije. Koristili su propolis za lečenje, za mumifikaciju tela umrlih faraona i u Takođe, propolis je našao primenu i konzerviranju i ulazio u sastav mnogih melema.
